Настанак и развој тржишта рада

ОД СКЛОНИШТА ДО САВРЕМЕНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ

Институције за посредовање између послодаваца и незапослених настале су у 19. веку, у време индустријске револуције и снажног нарастања потреба за слободном радном снагом. Кроз бројне фазе и промене, које су кроз историју диктирали развој државе и друштва, настала је данашња Национална служба за запошљавање, као модеран сервис који пружа бројне услуге свим клијентима на тржишту рада.

Склоништа за раденике

Зачетак тржишта рада у Србији налазимо 1829. године у Крушевцу, где је постојало склониште (бећархан) за раднике “вандрокаше”, момке из места или са стране, који не би могли на време и сами да нађу себи службу. Склониште су заједнички издржавали сви крушевачки еснафи и у њему се увек налазио по један “надзиратељ”, чија је дужност била да по чаршији тражи место калфама и другим радницима који су били збринути у бећархани.

За владавине књаза Милоша Обреновића су били основани бројни еснафи. Велике промене дешавају се у време уставобранитеља, половином 19 века, када је у оквиру Уредбе о еснафима регулисано питање ученика на изучавању заната (шегрта), калфи и еснафских мајстора. Према тој уредби су се еснафи и полицијске власти бринуле о евиденцији при изучавању заната и посредовању при запошљавању. Тако су еснафске организације, први пут организовано, зачеле улогу будућих берзи рада.

Крајем 1850. године донето је решење којим се државни органи Кнежевине Србије обавезују да се старају о незапосленим радницима, који су “по нужди и без своје воље осиромашили”, односно остали без имовине, који су морали да се издвоје из ондашњих породичних задруга или напусте земљу коју су обрађивали, јер није била плодна, и преселе се у друго место.

Европеизација Србије

Модернизација Србије у време владавине династије Обреновић и убрзано укључивање младе државе у европске токове, изискивало је прописе по угледу на правну регулативу развијених земаља. Скупштина Краљевине Србије доноси 1886. године Закон о јавним берзама, а потом и Правила о посредницима за набављање слуга и служби, која остају на снази све до првих година XX века. У овом периоду у Србији већ ради више од стотину индустријских предузећа и потребе за радном снагом постају све веће. Друштво Привредник, за збрињавање шегрта, од којих се имао образовати наш трговачки и занатски кадар, основано је 1897. године и остваривало је неке од функција бироа за посредовање рада.

Закон о заштити раденика

По завршетку Првог светског рата Влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца издаје наређење за организацију државног посредовања рада. Краљевим указом од 7. децембра 1918. године је у оквиру Министарства за социјалну политику установљено Одељење за заштиту радника, које је помогло да се у Србији оснује једна врста берзе рада.

Скоро цео век је прошао од првих помена до потпуног и целовитог уређивања области посредовања између оних који нуде радна места и оних којима су она потребна. 14. децембра 1921. године, на предлог посланика радничких партија Филипа Филиповића, Народна Скупштина Краљевине СХС усваја, а краљ Александар I Карађорђевић потврђује Закон о заштити раденика. Закон је био заснован на савременим принципима деловања тржишта рада, који великим делом важе и данас.

Закон о заштити раденика је детаљно регулисао оснивање и деловање Берзе рада. У циљу уређивања тржишта рада (“радне пијаце”) је основана Средишна берза рада за читаву Краљевину са седиштем у Београду и месне берзе рада у свим привредно јаче развијеним местима. Поред рада на организацији “радне пијаце”, задатак Берзе рада био је и сузбијање незапослености (“беспослице”), старање о упошљ авању радника (посредовање) и брига о њиховој исхрани, смештају и давању попутнине (путни трошк ови). Све државне берзе рада биле су дужне да своје послове обављају бесплатно и непристрасно.

Закон о заштити раденика је уз повремене владине уредбе и наредбе регулисао посредовање на тржишту рада у читавом периоду између два светска рата, дакле у време снажног привредног развоја и честих потреса на политичкој сцени.

Југославија је 1927. године ратификовала Међународну конвенцију о незапослености и у складу са њом донела Уредбу о организацији Службе за посредовање рада. Систем државних берзи рада је замењен јавним берзама, организованим као самоуправна тела, којима су руководили управни одбори састављени од представника радничких и послодавачких комора. Њихов рад је надзирала држава преко Министарства социјалне политике. Јавне берзе су радиле до 1937. године када је извршена реорганизација и осн ована Средишна управа за посредовање у раду. Месне берзе рада основане су у свим значајним центрима у земљи, а у мањим градовима подружнице и експозитуре. Са почетком Другог светског рата деловање Средишне управе за посредовање рада је обустаљено.

следећа страна»